Prekvalifikacija u IT sektor: kompletna iskustva, testiranje i kako uspeti

Razumevanje masovne prekvalifikacije za IT zanimanja

U poslednjih nekoliko godina, program prekvalifikacije u IT sektor postao je jedna od najpopularnijih inicijativa za promenu karijere u Srbiji. Projekat, finansiran od strane države u saradnji sa međunarodnim partnerima, osmišljen je sa ciljem da brzo obezbedi nove talente na tržištu rada. Kroz nekoliko faza i uz veliki broj prijavljenih, izdvajaju se kandidati koji prolaze kroz online testiranje, a zatim i dodatne selekcije, kako bi dobili priliku da pohađaju intenzivne IT kurseve.

Ovaj vodič je nastao na osnovu brojnih iskustava polaznika koji su prošli kroz proces, razmena utisaka sa foruma i analize samog programa. Namera je da se pruži realan uvid, bez ulepšavanja, i da se odgovori na najčešće nedoumice: kako izgleda testiranje, šta se očekuje u psihološkim testovima, kako se formira rang lista i da li ova vrsta obuke zaista vodi do posla u IT industriji.

Šta predstavlja program prekvalifikacije i ko može da se prijavi

Kratkoročni pilot program obuke zamišljen je tako da u relativno kratkom roku, najčešće između tri i šest meseci, polaznike osposobi za početne pozicije programera. U prvoj fazi učestvovao je ograničen broj polaznika, dok je u kasnijim ciklusima broj mesta proširen na stotine. Obuka obuhvata najpopularnije programske jezike, poput Jave, JavaScripta, PHP‑a, .NET‑a i jezika C, a fond časova često prelazi dve stotine sati teorije i značajan broj sati prakse.

Iako je program namenjen onima koji nemaju formalno IT obrazovanje, postoje jasna ograničenja. Studenti koji već studiraju u IT oblasti, kao i svršeni diplomci ovih fakulteta, najčešće nemaju pravo prijavljivanja. Time se želi pružiti šansa ljudima koji su završili sasvim drugačije škole, ali poseduju potencijal za logičko razmišljanje i analitički duh. Međutim, ogroman broj prijavljenih - neretko i preko deset hiljada - čini selekciju izuzetno oštrom.

Prva faza: online testiranje i njegova struktura

Nakon završenog konkursa, svi prijavljeni kandidati dobijaju pristup online testiranju koje se sprovodi na posebnoj platformi. Testovi su vremenski ograničeni i podelejeni u nekoliko celina. Prvi među njima je test iz engleskog jezika, koji je eliminacionog karaktera. Smatra se osnovnim filterom: ukoliko kandidat ne ostvari minimalni prag, ne može nastaviti sa ostalim segmentima. Ipak, iskustva pokazuju da je ovaj deo relativno lak i da se najčešće prolazi sa visokim skorom.

Ostatak testiranja sastoji se od niza testova sposobnosti, logičkih i numeričkih zadataka, kao i od psiholoških upitnika. Dominiraju zadaci tipa:

• Numerički nizovi - potrebno je uočiti obrazac u nizu brojeva i predvideti sledeći član.
• Sinonimi i antonimi - veliki broj kratkih pitanja koji ispituju bogatstvo rečnika.
• Matrice sa simbolima - pronalaženje figure koja nedostaje u kvadratu, pri čemu se zahteva izoštrena vizuelna percepcija i deduktivno zaključivanje.
• Trocifreni brojevi sa zamenom mesta - rotacija cifara prema zadatim pravilima, gde je ključna radna memorija.
• Zadaci sa „da i ne“ uslovima - rešavanje logičkih problema gde se uvode ograničenja poput „najveći broj je levo, najmanji na kraju“.
• Upo ređivanje pojmova - tipa „nebo : plavo = trava : ?“ gde treba naći ekvivalentan odnos.
• Psihološki upitnici - dugi nizovi pitanja gde se od kandidata traži da se opredeli između dva tvrđenja, čak i kada ga nijedno u potpunosti ne opisuje. Ovim se procenjuje psihološki profil, radni stilovi, interesovanja i osobine ličnosti.

Vreme za rešavanje je strogo kontrolisano. Na primer, za dvadesetak zadataka sa nizovima može biti dato svega petnaest minuta, što znači da je potrebna ne samo preciznost već i brzina. Organizatori su isticali da je sasvim normalno da niko ne stigne da reši sve zadatke, jer nije ni predviđeno da test bude u potpunosti urađen. Poenta je videti koliko daleko i koliko tačno kandidat može da stigne pod pritiskom.

Kako se formira rang lista i šta pokazuju procenti

Nakon završenog testiranja, svi rezultati se obrađuju i formira se jedinstvena rang lista svih kandidata. Ono što je važno razumeti jeste da se ne prikazuje apsolutni broj bodova, već se skor izražava u odnosu na najboljeg kandidata. Osoba koja je ostvarila najviše poena dobija 100%, a svi ostali se rangiraju procentualno u odnosu na nju. Tako, na primer, ako na listi piše da ste osvojili 85%, to znači da ste od ukupnog broja kandidata bolji od 85% učesnika, a ne da ste tačno odgovorili na 85% pitanja.

Ovaj sistem često izaziva zabunu. Mnogi kandidati su se pitali da li je moguće da prvi na listi ima 100% tačnih odgovora, kada su sami organizatori naglasili da je gotovo nemoguće sve uraditi. Objašnjenje je jednostavno: najbolji među prijavljenima nosi maksimum, a svi drugi se porede sa njim. Zato se na vrhu liste mogu naći ljudi sa, uslovno rečeno, veoma visokim sirovim skorom, ali ne nužno savršenim.

Pored same rang liste, kandidati dobijaju i detaljan uvid u pojedinačne komponente. Tu se mogu videti procenti za deduktivno rezonovanje, induktivno zaključivanje, vizuelizaciju, matematičko rezonovanje, kao i za brzinu zatvaranja percepta. Takođe, prikazani su i rezultati za interesovanja (realistično, istraživačko, umetničko, društveno, preduzetničko, konvencionalno), radne vrednosti i radne stilove - od inicijative i saradnje do tolerancije na stres i samokontrole.

Mnoštvo ovih podataka ponekad više zbunjuje nego što pomaže. Kandidati su izveštavali o ekstremnim skorovima - na primer, visoka briga za druge i istovremeno niska tolerancija na stres, ili izražen umetnički duh koji kao da nije poželjan za programersku profesiju. Ipak, sudeći po onima koji su prošli dalje, ne postoji jedinstveni profil - važniji su objektivni testovi sposobnosti, dok psihološki upitnici služe kao dodatna provera da li se kandidat uklapa u očekivanja organizatora i škola.

Druga faza: odabir škola i dodatne provere

Kandidati koji se plasiraju u prvih dve hiljade (ili nešto više) ulaze u drugi krug. Tada im se pruža prilika da odaberu tri želje između ponuđenih IT kurseva u različitim gradovima - Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Čačku, Valjevu, Subotici i Zrenjaninu. Broj mesta je strogo ograničen i varira od grada do grada: dok je u Beogradu najveći broj polaznika, u manjim sredinama mesta ima znatno manje. Neretko se dešava da obećane kvote ne budu ispoštovane, što je izazvalo dosta polemika među kandidatima.

Svaka škola potom sprovodi sopstveni proces selekcije. Neke organizacije zadaju online testove koji više liče na test digitalne pismenosti i logičkog razmišljanja, dok druge insistiraju na intervjuima, motivacionim pismima, pa čak i na prethodno položenim besplatnim online kursevima (na primer, HTML i CSS pre dolaska na pismeni deo). Intervjui se često vode na engleskom jeziku, a škole procenjuju motivaciju, spremnost za intenzivan rad i realne mogućnosti da kandidat pohađa nastavu u predviđenim terminima.

Posebno je osetljivo pitanje praktične nastave i prakse. Iako je u početku bilo reči o tome da će preko sedamdeset pet odsto polaznika dobiti priliku za stručnu praksu, realnost je pokazala da je broj obezbeđenih mesta znatno skromniji. U nekim gradovima praksa je zagarantovana tek za trećinu polaznika, a i tamo gde postoji, zavisi od kapaciteta samih škola i partnerskih firmi. Kandidati su dužni da potpišu ugovore kojima se obavezuju na redovno prisustvo i, u slučaju odustajanja, na plaćanje pune cene kursa - što može iznositi i preko hiljadu evra.

Realnost obuke: intenzitet, trajanje i mogućnost zaposlenja

Iskustva onih koji su prošli slične programe, ali i mišljenja ljudi iz IT industrije, ukazuju na to da prekvalifikacija u IT sektor nije magično rešenje. Kursevi su po pravilu izuzetno intenzivni. Nije retkost da se dnevno prelazi veliki broj novih tema, a od polaznika se očekuje da van predavanja provedu još najmanje isto toliko vremena samostalno vežbajući. Programiranje je veština koja se stiče satima kodiranja, a ne pasivnim slušanjem.

Mnogi polaznici koji su imali makar malo predznanja - na primer, osnove HTML‑a, CSS‑a i JavaScripta - lakše su pratili gradivo. Totalni početnici su se suočavali sa velikim teškoćama kada su se u roku od nekoliko nedelja prelazili koncepti poput objektno orijentisanog programiranja, rekurzije ili asinhronog JavaScripta. Jedan od najčešćih komentara je bio da je za solidno razumevanje potrebno bar šest meseci konstantnog rada, čak i uz formalno vođenje.

Što se tiče zapošljavanja, poslodavci najčešće traže iskusne senior developere, ali ih plaćaju kao juniore. Oglasi za početničke pozicije neretko u sebi sadrže zahteve za poznavanjem naprednih framework‑a, testiranjem jedinica (unit testing), radom sa bazama podataka i slično. Polaznik kursa od tri meseca teško može da ispuni takve uslove. Ipak, sama obuka može biti odlična odskočna daska - pod uslovom da se nastavi sa samostalnim učenjem, izradom sopstvenih projekata i traženjem mentora.

Iskustva pokazuju da su oni koji su se nakon kursa posvetili freelance radu, konkurisanju na male poslove i postepenom izgradnjom portfolija, na kraju ipak uspevali da pronađu put do IT sveta. Dakle, sertifikat o završenoj prekvalifikaciji sam po sebi ne garantuje posao; on je samo dokaz da je neko prošao intenzivnu obuku, ali pravu vrednost pokazuje tek ono što polaznik ume da napravi.

Psihološko testiranje i radni stilovi - koliko su objektivni?

Jedan od najdiskutovanijih aspekata celog procesa svakako je psihološki test. Kandidati su izražavali sumnju u to kako se na osnovu upitnika sa ponuđenim tvrđenjima može proceniti nečija podobnost za programiranje. Pitanja su često isključiva („Da li biste slagali za dobrobit firme?“, „Da li više volite da radite sami ili u timu?“) i ne ostavljaju prostor za nijanse. Takođe, ponavljaju se u različitim formulacijama, što je verovatno ugrađeno radi provere doslednosti odgovora.

Stručnjaci za ljudske resurse objašnjavaju da ovakva testiranja ne mere znanje, već radne stilove i crte ličnosti koje mogu biti relevantne za posao. Na primer, visok stepen neuroticizma ili izrazito niska tolerancija na stres mogu biti signal da će osoba brzo sagoreti pod pritiskom rokova. S druge strane, izražena inicijativa i analitičko razmišljanje su poželjne osobine. Ipak, mnogi kandidati smatraju da su ti testovi „čisto zaluđivanje“ i da se na osnovu njih donose paušalne odluke.

Ono što dodatno komplikuje stvar je i mogućnost da se odgovori namerno podešavaju. Iskusni kandidati znaju šta se traži i mogu pokušati da prikažu svoju ličnost u najboljem svetlu. Zato je verovatno i osmišljen sistem ponavljanja pitanja i eliminacionih mehanizama. Sve u svemu, iako ovaj deo testa nosi određenu težinu, čini se da najveći uticaj na konačnu rang listu ipak imaju testovi sposobnosti - numerički, logički i vizuelni zadaci.

Alternativni putevi: samostalno učenje i online kursevi

Mnogi od onih koji nisu prošli selekciju, ili su unapred bili skeptični prema državnoj prekvalifikaciji, okreću se samostalnom učenju. Internet je prepun kvalitetnih, a često i besplatnih resursa. Platforme poput freeCodeCamp‑a, Codecademy‑ja, edX‑a, Coursere i Udemy‑ja nude kurseve iz gotovo svake IT oblasti. Za one koji vole strukturisano gradivo, odličan izbor su i video tutorijali na YouTube‑u, gde iskusni programeri objašnjavaju osnove Pythona, JavaScripta, HTML‑a i CSS‑a, pa sve do naprednijih tema poput React‑a, Node.js‑a ili SQL‑a.

Prednost samostalnog pristupa je što možete učiti tempom koji vam odgovara, bez pritiska rokova i ugovornih obaveza. Mana je što izostaje mentorstvo i prilika za umrežavanje sa kolegama i potencijalnim poslodavcima. Zbog toga mnogi preporučuju hibridni pristup: prvo savladati osnove kroz online kurseve, a zatim potražiti praksu u nekoj IT firmi, makar i neplaćenu. U Srbiji postoji nekoliko kompanija koje povremeno organizuju obuke za svoje buduće kadrove, a pojedine nude i mentorske programe.

Kada je reč o učenju konkretnih jezika, mišljenja su podeljena. Za početnike se često preporučuje JavaScript jer omogućava vidljive rezultate i na frontendu i na backendu, i veoma je tražen na tržištu. Python je, s druge strane, odličan za one koji žele da se bave analizom podataka, veštačkom inteligencijom ili automatizacijom. Za mobilne aplikacije sve je popularniji React Native, a u enterprise svetu dominira Java. Ključ je u tome da se odabere jedan pravac i da se u njega ulaže vreme i energija, bez stalnog skakanja sa tehnologije na tehnologiju.

Zaključak: vredi li se upustiti u prekvalifikaciju?

Državni program prekvalifikacije u IT sektor svakako je hrabra ideja koja je mnogim ljudima probudila nadu da mogu promeniti karijeru. Sama obuka, tamo gde je kvalitetno sprovedena, može pružiti solidnu osnovu i upoznati polaznike sa najtraženijim tehnologijama. Selekcija je rigorozna, ali i pravednija nego što se na prvi pogled čini - online testiranje je koncipirano tako da nagradi analitičnost, brzinu i doslednost, a ne puko bubanje.

Ipak, treba imati realna očekivanja. Završen kurs, sam po sebi, neće od polaznika napraviti programera spremnog za tržište. To je samo prvi korak. Da bi neko zaista pronašao posao u IT‑ju, potrebno je još mnogo meseci samostalnog rada, izrade projekata, praćenja novih tehnologija i, iznad svega, istrajnosti. Oni koji su tome spremni, bez obzira da li su prošli vladinu prekvalifikaciju ili ne, imaju velike šanse da uspeju. Svet informacionih tehnologija je dovoljno širok da u njega može stati svako ko je voljan da uči i da se dokazuje.

Na kraju, najvažnije je ne odustajati. Bilo da ste upravo sebi postavili pitanje „Da li sam ja za programiranje?“ ili ste već uveliko u procesu učenja, znajte da ne postoji jedinstveni psihološki profil za uspeh u ovoj branši. Postoje samo znatiželja, strpljenje i bezbroj sati provedenih za računarom. A to je nešto što se ne može izmeriti nijednim testom.