Letnji festivali, skriveni dragulji i pozorišni snovi - duga šetnja kroz sećanja i želje

Možda se stiče utisak da deo o pozorištu malko kaska u odnosu na sve ostale teme, ali baš sada, iako trenutno nije sezona, ima nekoliko letnjih pozorišnih festivala - a uvek se možemo prisetiti predstava koje smo gledale. Koje su vam se dopale, a koje ne? I zašto? Gluma, scenografija, kostimografija, tekst, režija… i ono najvažnije - šta biste volele da vidite u pozorištu, a čega trenutno nema? Ovaj tekst je dugi razgovor sa svima vama, bez imena, bez preporuka koje bi vas odale, samo tišina sale i odblesci reflektora.

Postoji neka čarolija kad se u julu i avgustu grad isprazni, a vi preko dana slušate zrikavce, a uveče se uputite ka otvorenoj sceni među borovima, ili u rashlađenu salu u kojoj će vas dočekati iznenađujuće prazan parter. Letnji festivali u Srbiji nisu samo zamena za repertoarsku prazninu - oni su skriveni ulaz u drugi svet, gde gluma diše drugačije, gde se scenografija prilagođava vetru i zalasku sunca, a kostimografija ponekad biva svedena na najčistiji izraz.

Baš u takvom ambijentu, mnogi od nas su prvi put shvatili koliko tekst može da odjekne bez ikakve medijske pompe. Prisetite se samo one urnebesne komedije o čikaškim perverzijama, koja se igra već godinama na jednoj manjoj sceni u centru prestonice. Nema letnjeg predaha bez nje, jer nas je nekako uvek oraspoložila do te mere da smo se smejali danima prisećajući se pojedinih scena. Zbog nje smo počeli da verujemo da režija ne mora da bude agresivna da bi bila hrabra, i da je upravo u suptilnom vođenju ansambla skrivena istinska snaga.

Festivalska sećanja - gde se rađaju nove ljubavi prema sceni

Kada letnja vrelina popusti, na obalama reka i u unutrašnjosti otvaraju se bine koje dočekuju i one koji inače ne zalaze u pozorište. Nekoliko letnjih pozorišnih festivala, mada ne tako razvikanih, nudi priliku da se susretnemo sa odvažnim rediteljskim rukopisima i glumačkim ostvarenjima zbog kojih zaboravljamo na komarce i neudobne stolice. Upravo na jednom takvom festivalu, u polumraku večernjeg neba, jedan usamljeni zaljubljenik u balet gledao je izvođenje koje ga je podsetilo na najveće svetske scene. Ne plaćajući basnoslovne sume, publika je mogla da uživa u baletu nadahnutom Servantesom, gde je Don Kihot oživeo u titravim svetlima i gde su kostimi, iako jednostavni, bleštali od simbolike.

U isto vreme, druga festivalska večer donela je muzičku adaptaciju čuvenih romana, onog o jadnicima, koja je izvedena u ambijentu koji je podsećao na intimni kabare. Iako se igra tokom cele godine, letnja verzija daje jednoj takvoj predstavi posebnu, gotovo transcedentnu notu. Tu vam postaje jasno zašto je scenografija ponekad samo jedan drveni sto i nekoliko stolica, a ipak prenosi svu težinu epohe. Publika je, iako heterogena, bila jedinstvena u suzama i osmesima. Nije bilo potrebe za velikim imenima; anonimni izvođači iz regionalnih kuća dokazali su da gluma ne poznaje granice.

Kad su se nasmejali i oni koji to nisu očekivali

Vratimo se na trenutak u zatvorene sale. Gotovo da se podrazumeva da ćete u nekom od centralnih beogradskih pozorišta naići na naslove koje svi preporučuju: „Cigani lete u nebo“ već odavno nije samo predstava, već ritual. Prvih deset minuta dovoljno je da shvatite zašto su ovacije posle nje trajale i po pola sata. Ona je oličenje savršenog spoja muzike, igre i glume, gde svaki kostim priča svoju priču, a scenografija vas vodi kroz čitav jedan svet između neba i zemlje. Ali pored tog velikog hita, tu je i jedan mjuzikl koji govori o perverzijama u Čikagu, a koji je mnoge natrrao da promene mišljenje o tome šta komedija treba da bude. Nasmejao je do suza i one koji su došli skeptični, a potom ih naterao da mesecima prepričavaju replike.

S druge strane, ima predstava koje su podelile publiku. Neke su hvaljene do neba zbog dramaturškog teksta i glumačke podele, dok su drugima delovale previše amerikanizovane, poput one o Čikagu - neki su je obožavali, dok su drugi tvrdili da je previše holivudska za lokalni senzibilitet. Upravo tu se otkriva kako isti rediteljski pristup može istovremeno biti vrhunski inovativan i potpuno promašen, u zavisnosti od tog ko sedi u gledalištu. Jedna od najdiskutabilnijih je bila ona koja je izazvala šok na kraju, gde je izvođačica povraćala po državnom simbolu - iako nisu svi mogli da prihvate tu sliku, malo ko je ostao ravnodušan. Takve predstave otvaraju pitanje: šta je zadatak teatra - da uteši ili da potrese? Ovo pitanje se posebno tiče režije i njenog odnosa sa publikom.

Zanimljivo je i kako nas odabir kostimografije i scenografije može potpuno odvojiti od realnosti, ili nas, naprotiv, surovo podsetiti na nju. U jednoj adaptaciji drame o starosti i zaboravu, samo nekoliko predmeta na sceni i oskudna svetlost stvarali su svet iz kojeg ne želite da izađete. Iako je trajala četiri sata, ta predstava je toliko znalački oblikovala ritam da publika nije osetila dužinu. Glumci su u njoj bili toliko uverljivi da ste im poverovali i najneverovatnije emocije.

Skrivene bisere ne treba tražiti samo na velikim scenama

Neka alternativna igrališta i male scene u podrumima nude iskustva koja velike kuće retko mogu da ponove. Tu se često izvode predstave sa svega nekoliko glumaca, gde se svi trude da održe pažnju bez ikakve pompe. Na primer, komad o dvoje ljudi koji se upoznaju preko interneta i odlučuju da se suoče sa smrću na litici - potresna, a istovremeno duhovita priča, izvedena u skučenom prostoru podruma, oslanja se isključivo na glumu i snagu teksta. Tu nema mesta za greške, jer publika sedi na metar od izvođača. Odsustvo raskošne scenografije i kostimografije postaje prednost, jer ogoljuje srž ljudskog bića.

Mnogi su se zaljubili u komade koji govore o svakodnevnim, a univerzalnim temama: o strahu od starenja, o licemerju u porodici, o usamljenosti i traganju za ljubavlju. Jedna od najsnažnijih bila je ona o susretu dva potpuna stranca koji kroz niz neočekivanih obrta otkrivaju duboku bliskost, a sve to odigrano na maloj sceni jednog nacionalnog teatra. Tu su samo dva glumca, a opet celo veče drhte i publika i daske. Ona dokazuje da dobar tekst i režija umeju da stvore čitav kosmos i bez spektakla.

Nekada su i najjednostavnije stvari najdirljivije: jedna predstava o zaboravljenim običajima, prožeta narodnim melodijama i jednostavnim kostimima od prirodnih materijala, vratila je veru u to da kostimografija ne mora da bude kič da bi bila lepa. Dovoljno je da bude autentična. Slično je i sa scenografijom: prazan prostor, nekoliko komada nameštaja i igra svetlosti često kažu više od raskošnih kulisa.

Šta najviše nedostaje savremenoj sceni?

Kada saberemo utiske, postaje jasno da publika želi ono čega, kako kažu, „trenutno nema“. A šta je to? Mnogi su spremno odgovorili: hrabrost. Hrabrost da se postave tekstovi koji se ne povinuju trendovima, hrabrost da se glumci prepuste sirovim emocijama bez ironične distance, i hrabrost da se režijom ne podilazi ni publici ni kritičarima. Jedna od retkih predstava koja je pomerila granice u poslednje vreme nosila je naziv po jednoj ptici, a bavila se najdubljim gubicima. Publika je iz sale izlazila s knedlom u grlu, ali i s nadom.

Oni koji su imali prilike da putuju, prenose da bi voleli da i kod nas zažive mjuzikli poput onih na Brodveju ili u Beču, ali da se ne kopira američki model, već da se stvori nešto originalno. Jedan komad koji je stigao iz Novog Sada - priča o Drakuli izvedena na festivalu - dokazao je da je moguće napraviti spektakl i sa skromnim sredstvima, samo ako imate entuzijazam, dobru muziku i preciznu režiju.

Drugi su pak željni baletskih ostvarenja. Gotovo svi su saglasni da je izvesna baletska predstava nadahnuta starim filmom, ona gde muzika nezaustavljivo šiklja, ostavila publiku bez daha. Ali retko se igra, a karte bukvalno planu. Zašto se tako malo ulaže u balet? Mnogi smatraju da je upravo plesna scena ta koja može privući sasvim novu generaciju, jer govori univerzalnim jezikom.

Kad režija i tekst vode dijalog sa publikom

Veliki broj najomiljenijih predstava iz poslednjih nekoliko godina oslanja se na vanvremenske priče, ali u modernom ruhu. Setimo se samo one koja je ismevala realiti televiziju, a istovremeno bila dirljiva ispovest savremenih heroja. Smeh do suza, a onda tuga - upravo onakva kombinacija kakvu život nosi. Režiserka je uspela da od naizgled banalne teme napravi scensko čudo, koristeći minimalističku scenografiju: samo jedan ekran i jednostavne rekvizite. Publika se prepoznaje u likovima i to je ono što ovakve komade čini dragocenim.

S druge strane, postoje predstave koje su nastale iz čistog obožavanja prema klasiku, poput onih Molijerovih škola. I pored vekovima stare tematike, one i danas izazivaju salve smeha. Jedan od najdugovječnijih hitova, koji se igra decenijama, vezan je upravo za jednu takvu farsu u kojoj neverovatni glumac, čije ime ne smemo pomenuti, nosi čitav teret na svojim plećima. Iako mnogi misle da bez njega predstava ne bi vredela, i sama režija i adaptacija teksta čine je toliko bezvremenom da će se igrati i kada sve ove generacije prođu.

Neki od najuzbudljivijih trenutaka na domaćoj sceni dogodili su se kada se kostimografija osmelila da bude potpuno neočekivana. Na primer, u jednoj modernoj verziji „Zone Zamfirove“, kostimi su bili toliko avangardni da su izazvali podeljena mišljenja. Jednima je smetala previše savremena notna, drugi su se divili hrabrosti da se raskrsti s tradicijom. Ali upravo takve polemike pokreću scenu napred. Isto važi i za rediteljske intervencije u tekstovima - kada se odmaknu, dobijete mlake predstave; kada se hrabro upuste u reinterpretaciju, kao kod one drame o ubistvu i savesti, rezultat je nezaboravan.

Sećanja na predstave koje su nas ujedinjavale

Prisetimo se sada tiho predstava koje su, na neki način, postale deo našeg kolektivnog identiteta. „Velika drama“, iako duga četiri sata, nikoga nije ostavila ravnodušnim. Mnogi, koji su je gledali i po nekoliko puta, tvrde da se u njoj krije čitav jedan svet koji se prelama kroz sudbine običnih ljudi. Glumci su u njoj toliko uverljivi da zaboravljate da gledate predstavu. Upravo taj komad mnogi ističu kao dokaz da dobra gluma i snažan tekst ne moraju da budu u sukobu sa popularnošću.

Slično je i sa mjuziklom o letenju nebom, gde gotovo da ne postoji osoba koja nije čula za njega. Svaki put kad se izvede, dvorana je puna do poslednjeg mesta, a emocije klize niz lica. Peva se, igra, plače i smeje - sve u istom dahu. Kostimi su raskošni, a scenografija čarobna, ali čar dolazi iz nesebičnog davanja glumaca.

Ipak, nisu sva iskustva sjajna. Neke predstave su ostale upamćene po razočaranju - bilo da je režija zakazala, bilo da je tekst bio nedoraden. Jedna od njih, inspirisana slavnim dramom o društvenom licemerju, imala je toliko jaku glumačku postavu da su svi očekivali remek-delo, a zauzvrat su dobili neslanu verziju punu izveštačenih fora. To je dokaz da samo spajanje velikih imena na plakatu ne garantuje kvalitet - potreban je sklad svih elemenata. Kao što reče jedan mudar poznavalac, pozorište je mesto gde se ritmovi, osećanja i igra moraju susresti u saglasju.

Kako do iskustva koje menja život, a da ne bankrotiramo

Srećom, odlazak u pozorište u Srbiji ne mora da bude luksuz. Postoje brojni načini da se dođe do povoljnih karata - od studentskih popusta i simboličnih iznosa, do akcija gde se za indeks ili jednostavno pojavljivanje na vreme dobijaju ulaznice po ceni od svega nekoliko stotina dinara. Neka od najpoznatijih pozorišta u prestonici redovno nude karte po izuzetno niskim cenama za one koji rezervišu onlajn ili se učlane u klubove ljubitelja. Ta demokratizacija kulture omogućava da i oni skromnijih mogućnosti učestvuju u ovom čarobnom svetu.

Iskustvo koje se pamti ne zavisi od cene ulaznice. Sećam se (bez imena) jedne priče o studentkinji koja je odlazila u pozorište pola sata pre predstave, sa indeksom u ruci, i uvek uspevala da uđe - nekad i u prve redove. Na taj način je odgledala skoro ceo repertoar jedne velike kuće, i to su joj bila najdragocenija sećanja iz mladosti. Slično je i sa onima koji koriste grupne kupovine ili prate obaveštenja festivala. Važno je samo imati želju i biti otvoren za različite žanrove.

Iz ugla onih koji redovno posećuju teatarske hramove, primetna je jedna simpatična pojava: što više gledate, to ste kritičniji. Na početku svakoj sitnici pridajete magijsko značenje, a kasnije primećujete i najmanje greške u režiji, oscilacije u glumi, ili nelogičnosti u kostimografiji. Ali to ne znači da čarolija bledi - naprotiv, ona postaje zrelija. Počinjete da razlikujete istinske dragulje od pomodnih prolaznosti.

Jedna od najvećih vrlina ovdašnje scene je upravo raznolikost: od kamernih monodrama do spektakularnih mjuzikala, od klasike do avangarde. Iako su neki odlazili na izvesnu dramu o savremenoj porodici i izlazili pomalo posramljeni, drugi su je proglasili svojom omiljenom. Zato je teško dati univerzalnu preporuku. Kao što su nam poručili i sami posetioci teatra - nema lošeg pozorišta, samo loše odabranog trenutka.

Letnji festivali kao laboratorija budućnosti

Vratimo se letnjem ambijentu. Festivali nam pokazuju put kojim bi pozorište moglo da krene: manje formalnosti, više hrabrosti, više dijaloga s publikom. Letnje scene, bilo da su smeštene na tvrđavama, u dvorištima ili na obalama, ruše četvrti zid i teraju glumce da se prilagode. Tu se rađaju i nova rediteljska imena, a starija domaća kuća dobija svežinu. Jedan od najlepših primera je izvedba baleta na otvorenom, gde su pokreti u skladu sa lepetom lišća, a scenografija prirode postaje neuporediva.

Neki od najvećih hitova nastali su upravo kao letnje premijere. Na primer, mjuzikl o besmrtnom letenju i ljubavi, ili ona komedija o urnebesnim bračnim peripetijama, najpre su zasijale pod vedrim nebom, pa su se tek potom preselile u zatvorene dvorane. To je dokaz da tekst i režija koji su u stanju da funkcionišu i bez tehničke podrške imaju posebnu snagu.

Zato, ako ovog leta naiđete na najavu za festival o kome se malo piše, nemojte je ignorisati. Nabavite kartu, makar i poslednju, sedite na improvizovanu klupu i prepustite se. Možda ćete prisustvovati nečemu što će vas nasmejati do suza, ili vas navesti da preispitate svoja shvatanja. A ako ništa drugo, bar ćete se uveriti da pozorište nije mrtvo, samo se preselilo tamo gde ga najmanje očekujete.

Ono što želimo da vidimo, a čega još nema

Na kraju ovog podugačkog razgovora sa vama, dragi čitaoci, nameće se pitanje: šta bismo voleli da vidimo u pozorištu, a čega trenutno nema? Odgovori su raznorodni. Neki sanjaju o pravom interaktivnom teatru, gde publika zaista odlučuje o toku radnje. Drugi čeznu za dokumentarističkim komadima koji se bave nedavnom istorijom bez patetike. Treći bi hteli više mjuzikla koji nisu samo prepakivanja brodvejskih hitova, već autorske priče ukorenjene u ovom tlu.

Ima i onih koji bi voleli da se vrati duh eksperimenta - da se na sceni igra s formom, da kostimografija postane ravnopravni učesnik priče, a ne puko ukrašavanje. Jedna od najboljih predstava ikad viđenih na ovim prostorima, prema sećanju mnogih, bila je ona gde su glumci menjali identitet pred publikom onoliko puta da ste iz sale izašli ubeđeni da ste videli trideset ljudi, a ne dvoje. Ona je primer kako minimalna scenografija i genijalna režija mogu da stvore iluziju celog sveta.

Takođe, postoji potreba za većom raznovrsnošću - ne samo u smislu tema, već i u pogledu pristupačnosti. Zašto da ne postoje redovne projekcije s titlovima na znakovnom jeziku, ili senzorne predstave za najmlađe? Zašto da se i dalje mnogi stide da uđu u pozorište jer misle da tamo nije mesto za „običnog čoveka“? Teatar je i bio zamišljen kao mesto susreta bogova i ljudi, ali i običnih prolaznika, onih koji ne znaju ništa o istoriji umetnosti, ali umeju da prepoznaju istinu na sceni.

Nadamo se da će naredni letnji festivali, a i cela sledeća sezona, doneti bar deo tih želja. Dok čekamo, možemo se prisetiti svih onih predstava koje su nas oblikovale: od urnebesnih komedija o čikaškim perverzijama, koje nas i dalje teraju da se smejemo prisećajući se pojedinih scena; preko velikih dramskih ostvarenja gde se briljira u svakom segmentu; pa sve do intime male scene i dva glumca koji satima drže pažnju. Koliko god se svet menjao, gluma, scenografija, kostimografija, tekst i režija - i ta nepresušna potreba da se ispriča priča - ostaju večni.

Završimo onda s mišlju koja se provukla kroz sve ove redove: pozorište je ono što od njega napravimo. Ako se dovoljno potrudimo da ga ispunimo iskrenošću i strašću, ono će nam svaki put uzvratiti - bilo da smo u prepunoj sali usred zime, ili na letnjoj pozornici dok oko nas zrikavci najavljuju noć. Samo napred, zavesa se diže!