Bapske priče o trudnoći i bebama: mitovi, granice i realna nega

Bapske priče o trudnoći i bebama: kako razlikovati mit od korisnog saveta

Trudnoća i prve nedelje sa bebom često su period kada se mladi roditelji nađu u pravom lavirintu saveta. Neki saveti dolaze od najbližih, neki od komšija, neki od prolaznika, a neki iz starih porodičnih priča koje se prenose s generacije na generaciju. Nije retko da se u istoj rečenici nađu briga, tradicija, strah, ljubav i potpuno netačno verovanje. Upravo zbog toga je važno napraviti razliku između podrške i pritiska, između korisnog iskustva i saveta koji se zasniva isključivo na strahu.

Ovaj tekst nije medicinski priručnik i ne zamenjuje razgovor sa lekarom. Cilj je da na miran i razuman način sagleda najčešće bapske priče o trudnoći, porođaju i bebama, da objasni zašto su neke od njih nastale i da pomogne da se prepozna kada neki savet treba zahvalno saslušati, a kada ga treba pustiti da uđe na jedno uvo i izađe na drugo. Poseban osvrt napravićemo na postporođajnu negu tela, gde se često pominju limfna drenaža i uklanjanje strija, ali i na emocionalnu stranu cele priče, koja se lako zanemari kada se svi usmere samo na bebu.

Zašto su bapske priče tako žilave

Bapske priče nisu nastale iz zle namere. Većina ih je nastala u vremenima kada nije bilo mnogo dostupnih informacija, kada su se deca često razboljevala, kada su higijenski uslovi bili drugačiji i kada je svaki oblik zaštite izgledao dragocen. Zato su mnoge priče imale praktičnu svrhu: da nateraju majku da miruje, da ograniče posete, da zaštite novorođenče od prehlade ili da nateraju ukućane da se ponašaju malo pažljivije.

Vremenom se ta praktična osnova često izgubila, a ostala je forma: „ne valja“, „ne sme“, „mora tako“. Kada se savet ponavlja decenijama, počinje da deluje kao pravilo. A kada neko pravilo ponavlja dovoljno dugo, mnogi prestaju da pitaju zašto ono postoji. Tako nastaje začarani krug u kome se priča prenosi dalje, čak i kada više niko ne zna njeno poreklo.

Sa druge strane, mladi roditelji su ranjivi. Nedostatak sna, briga, hormoni, fizički oporavak i ogromna odgovornost čine da svaki savet može delovati važnije nego što jeste. U takvom stanju posebno teško pada kada neko kaže: „Ako to ne uradiš, detetu će biti nešto.“ Zato je prvi korak u razlikovanju mita od korisnog saveta da sebi dozvolite da pitate: šta je stvarni cilj ovog saveta? Ako je cilj mir, higijena, bezbednost i više sna, možda u njemu ima nečeg upotrebljivog. Ako je cilj strah, krivica ili dokazivanje, savet verovatno nije za vas.

Najčešći mitovi: 40 dana izolacije, posete i temperatura

Jedna od najčešćih priča kaže da beba ne sme da izlazi iz kuće prvih 40 dana, a često se isto pravilo prenosi i na majku. U praksi, ovde treba razdvojiti nekoliko stvari. Prvo, potpuno je razumno da se u periodu najveće ranjivosti ograniče nepotrebne posete, gužve, putovanja i izlaganje dimu, prašini i infekcijama. Drugo, sasvim je razumno da se beba ne iznosi napolje po ekstremnoj hladnoći, jakom vetru, kiši, snegu ili velikoj vrućini. To nije sujeverje, to je zaštita.

Ali izolacija od 40 dana kao univerzalno pravilo nije isto što i zaštita. Ako je vreme umereno, ako je beba zdrava, ako je majka dobro i ako se poštuju osnovne mere higijene i zaštite od hladnoće ili sunca, kratka šetnja može biti prijatna i korisna. Ono što treba izbegavati jeste tumačenje da je svaki izlazak rizik, jer preterana izolacija može pojačati osećaj osamljenosti i iscrpljenosti kod majke.

Priča o posetama je slična. Novorođenčetu u prvim nedeljama zaista nije potrebna gomila ljudi, čestih dodirivanja, ljubljenja i podizanja. To nije zato što će ga neko „ureći“, već zato što su novorođenčad osetljiva na infekcije, a organizam majke je u fazi oporavka. Bilo bi razumno da se posete ograniče na kratko vreme, da osobe koje su bolesne, imaju prehladu, temperaturu ili bilo kakvu infekciju ne dolaze u kontakt sa bebom, i da se ruke operu pre svakog dodirivanja. To su praktične mere zaštite, ne sujeverje.

Isto važi i za temperaturu sobe. Uobičajeno je da se prostorija u kojoj beba spava ne pregreva. Sobna temperatura ne treba da bude ni ledara ni sauna. Bebu treba oblačiti slično kako je obučena odrasla osoba, uz dodatni sloj kada je potrebno. Prejako uvijanje, pregrevanje i zatvorena soba bez provetravanja ne pomažu, a mogu dodatno iscrpsti i bebu i roditelje. Kada je reč o nošenju kape, zdrava logika nalaže da zaštita od jakog vetra i hladnoće ima smisla, ali da unutrašnja prostorija koju neko stalno pregreva nije mesto gde beba mora da nosi kapu po svaku cenu.

Oblačenje bebe, kapa i sobna temperatura

Jedna od najčešćih rečenica koja se može čuti jeste: „Beba mora da bude topao, inače će se prehladiti.“ Toplota jeste važna, ali pregrevanje može biti jednako neprijatno. Bebe ne regulišu telesnu temperaturu na isti način kao odrasli i zato im treba pažljivo slojevito oblačenje. Kada je napolju hladno i vetrovito, kapa i zaštita glave imaju smisla. Kada je napolju toplo, previše slojeva može stvoriti nelagodnost, znojenje i razdražljivost.

Priča da soba mora biti „veoma topla“ često je posledica starih uslova života u kojima je grejanje bilo ograničeno. Danas, u normalno grejanim prostorijama, cilj je prijatna temperatura, redovno provetravanje i čist vazduh. Bebu ne treba stavljati u prostoriju koja je previše hladna, ali je ne treba ni držati u prostoriji u kojoj je vazduh težak i zagušljiv. Ako se odrasla osoba u istoj sobi oseća prijatno, to je dobar orijentir. Ako se odrasla osoba znoji i jedva diše, beba verovatno nije u idealnim uslovima.

Takođe, treba razlikovati zaštitu od hladnoće od potrebe da beba bude „umotana“ u svakom trenutku. Previše cebadi, previše jastuka i previše slojeva u krevecu mogu biti rizik za bezbedan san. Beba treba da ima dovoljno slobode da diše i da se kreće koliko to njen uzrast dozvoljava. Kada je u pitanju noćni san, bezbedno okruženje je važnije od estetike i od tuđih priča. Ako neko kaže da bebu treba „utopliti“ bez obzira na sve, treba se zapitati da li taj savet ima veze sa bezbednošću ili samo sa tradicijom.

Pelene, veš i noćne priče

Priča da se pelene ne smeju ostavljati napolju preko noći jedna je od najpoznatijih bapskih priča. Objašnjenja se razlikuju: nekada se govori o mraku, nekada o rosi, nekada o kiši, nekada o tome da će beba biti nemirna. U praktičnom smislu, ovde je najvažnije pitanje higijene i vremenskih uslova. Ako se veš suši napolju, treba ga pokupiti pre noći ako postoji mogućnost da padne kiša, rosa ili da ga priroda dodatno navlaži. Ako se suši unutra, u kontrolisanim uslovima, nema razloga da se stvara dodatna briga.

Ono što je zaista važno jeste da bebine stvari budu čiste, suve i da se peru na odgovarajući način. Nema potrebe da se svaki komad odeće steriliše do granice nemogućeg, ali nema ni potrebe da se zanemari osnovna higijena. Najbolje je naći mirnu rutinu: redovno pranje, dobro ispiranje, sušenje i odlaganje na čisto mesto. Ako neka priča o noćnom vešu donosi mir i ne stvara dodatni stres, može se ispoštovati kao porodična navika. Ali ako počne da stvara strah, krivicu i osećaj da će se nešto loše desiti ako se pelena pokupi u 20:01 umesto u 19:59, tada je vreme da se ta priča ostavi po strani.

Slično je i sa pričama o tome da beba ne sme da vidi ogledalo, da ne sme da se gleda u odraz, da ne sme da se smeje pre spavanja i slično. Ove priče nemaju praktičnu osnovu u svakodnevnoj nezi bebe. Ono što ima smisla jeste da se beba ne izlaže prevelikoj stimulaciji pred san, da se večernja rutina svede na mir, tišinu i blizinu. To je korisno za sve, bez potrebe da se uvodi sujeverni strah.

Menstruacija, uroci i beba: gde prestaje higijena a počinje sujeverje

Priče o menstruaciji i bebama često su pune straha i stida. Nekada se govori da žena koja ima menstruaciju ne sme da priđe bebi, da ne sme da je gleda, da ne sme da je drži ili da će beba dobiti osip. Sa medicinske strane, menstruacija nije zarazna i nije razlog da se žena udalji od deteta. Ono što jeste važno jeste opšta higijena ruku, čistoća i odgovorno ponašanje. Ako neko ima infekciju, prehladu ili temperaturu, to je razlog za oprez, bez obzira na menstruaciju.

Ove priče su verovatno nastale u vremenima kada se malo znalo o prenošenju bakterija i virusa, pa se sve neobjašnjivo pripisivalo „nečistoj“ energiji ili uroku. Danas znamo da je mnogo važnije prati ruke, provetravati prostoriju, izbegavati bolesne posetioce i paziti na opšte stanje bebe. Ako se neka žena oseća bolje kada će tokom menstruacije samo kratko biti uz bebu, to je njena odluka i treba je poštovati. Ali nije u redu da se od žene pravi izvor opasnosti zato što je žena.

Ovde se lepo vidi razlika između tradicije i sujeverja. Tradicija može biti način da se iskaže poštovanje, da se obeleži neki prelaz ili da se ljudi podsete da budu pažljivi. Sujeverje počinje kada se od priče napravi pravilo koje nekome oduzima mir, slobodu i dostojanstvo. Kada se savet pretvori u pretnju, tada više ne govorimo o brizi, nego o strahu.

Crveni konac, beli luk, makaze i druga „zaštita“

Crveni konac, beli luk u krevecu, makaze ispod jastuka, nož u okviru vrata, obrnuta metla i slični predmeti deo su starih zaštitnih običaja. Neki od njih imaju kulturološko i istorijsko značenje i mogu biti zanimljivi kao deo porodične tradicije. Problem nastaje kada se od njih napravi uslov za zdravlje ili bezbednost bebe. Konac ne leči, beli luk ne zamenjuje higijenu, a makaze ne određuju pol deteta. Ako se ovi predmeti koriste kao simbol i ako nikome ne smetaju, to je jedna stvar. Ako se koriste da bi se nekome dokazalo da je „manje brižan“ ili da bi se izazvao strah, to je već nešto drugo.

Posebno treba biti pažljiv sa predmetima koji se stavljaju u blizinu bebe. Novorođenče sve stavlja u usta, sve dodiruje i nema razvijenu svest o opasnosti. Zato je bezbednosni prioritet jasan: ništa sitno, oštro, lomljivo ili lako dostupno u krevecu. Ako neki običaj podrazumeva da se predmet stavi pored jastuka ili u krevetac, treba dobro razmisliti da li je to zaista bezbedno. Tradicija može biti lepa, ali bezbednost bebe uvek ima prednost.

Kada je reč o „zaštiti od uroka“, najbolje je prvo zaštititi sebe od prevelikog broja saveta. Nema potrebe da se svaka bapska priča ismeva pred starijim članovima porodice, ali nema ni potrebe da se prihvati samo zato što je stara. Može se reći: „Hvala što brinete, razumeću to na svoj način.“ Time se čuva mir, a odluka ostaje u rukama roditelja.

Pol bebe, burma, so i soda bikarbona

Predviđanje pola bebe jedno je od najzabavnijih i najmaštovitijih polja bapskih priča. Oblik stomaka, sjaj kose, stanje kože, vrsta želje u ishrani, položaj burme na koncu, sipanje soli na glavu, reakcija sode bikarbone i urina, pa čak i to kako se trudnica okreće u snu - sve se koristi kao „znak“. U praksi, ovi testovi nemaju pouzdanost. Oni mogu biti zabavan deo druženja i mogu izmamiti osmeh, ali ne treba im davati težinu veću od igre.

Ako se neko oseća prijatnije kada proveri pol bebe na način koji mu je važan, to je njegova stvar. Ali treba imati na umu da pogađanje ima dve mogućnosti i da se ljudi često sećaju samo onih puta kada su pogodili. Ono što je zaista korisno jeste da se pol bebe sazna na medicinski relevantan način, kada je to potrebno i kada lekar proceni. Sve ostalo je folklor, igra i tema za kafu. Nema potrebe da se na osnovu oblika stomaka donose sudovi o tome kakvo će dete biti, niti da se majka oseća manje vredno ako joj se neko „naljuti“ zbog pogrešne prognoze.

Posebno je važno izbegavati priče koje povezuju izgled trudnice sa vrednošću deteta. Nije lepo reći da će majka „poružnati“ ako nosi devojčicu ili da će se „prolepšati“ ako nosi dečaka. Trudnoća menja telo na mnogo načina, a lepota nije mera zdravlja. Umesto procena, mnogo je korisnije pitati kako se majka oseća, da li spava, da li ima podršku i da li joj nešto treba.

Kupovina pre rođenja: sujeverje ili praktičnost

Jedna od čestih priča kaže da se stvari za bebu ne smeju kupovati pre rođenja. Nekada se to objašnjava sujeverjem, nekada strahom da se nešto loše ne dogodi, a nekada jednostavno navikom. Sa praktične strane, budući roditelji često žele da se na vreme pripreme: da operu garderobu, pripreme krevetac, kupe pelene, sredstva za negu i sve što će im trebati u prvim danima. To može smanjiti stres i omogućiti da se posle porođaja više odmara.

Naravno, svako ima pravo da odluči kako će se pripremati. Neko želi da sve bude spremno mnogo pre termina, neko voli da sačeka poslednji trenutak, a neko se oseća mirnije ako deo stvari kupi tek posle rođenja. Nijedan od tih izbora nije dokaz veće ili manje ljubavi. Ako neka porodica veruje da je bolje sačekati, to treba poštovati. Ali nije u redu da se roditeljima nameće krivica ako su kupili krevetac ranije ili ako su pripremili sobu pre porođaja. Praktičnost i briga o detetu ne mogu biti greh.

U praksi se pokazalo da je najbolje naći balans. Može se kupiti ono što je zaista potrebno za prve nedelje, a ostatak ostaviti za period kada se vidi šta se koristi i šta ne. Time se izbegava gomilanje nepotrebnih stvari, a roditelji zadržavaju osećaj kontrole. Ako neko od najbližih želi da pomogne, može se napraviti dogovor da se pomoć usmeri na konkretne stvari: kuvanje, čišćenje, pranje, kupovina namirnica ili čuvanje bebe dok majka spava.

Postporođajno telo: limfna drenaža, strije i realna očekivanja

Nakon porođaja mnoge žene žele da se osećaju bolje u svom telu, da smanje osećaj nadutosti, da podrže oporavak i da se vrate uobičajenim aktivnostima. U tom kontekstu često se pominje limfna drenaža. Limfna drenaža je tehnika kojom se laganim pokretima podstiče limfni tok, a koristi se kao deo opšte nege tela, relaksacije i smanjenja osećaja težine. Ipak, važno je naglasiti da limfna drenaža nije čarobni postupak za mršavljenje i da ne zamenjuje zdravu ishranu, san, hidrataciju i umereno kretanje.

Pre početka bilo kakvog tretmana, posebno u prvim nedeljama nakon porođaja, treba se posavetovati sa lekarom. Limfne drenaže se razlikuju po intenzitetu i pristupu, a kod nekih stanja mogu biti neprikladne. Kada se planira limfna drenaža, važno je da je izvodi educirana osoba i da se uzme u obzir stanje majke, način porođaja i eventualne komplikacije. O limfnoj drenaži ne treba razmišljati kao o brzom rešenju, već kao o jednom od mogućih vidova podrške telu. Ako se odlučite za limfnu drenažu, ona može biti prijatna i opuštajuća, ali treba izbegavati preterana obećanja. Limfnom drenažom se ne „topi“ mast i ne rešavaju se svi problemi, ali može pomoći u osećaju lakše i manje nadute telesne strukture.

Slična realnost važi i za kožu. Tema uklanjanja strija često je prepuna obećanja o savršenoj koži. Strije su posledica promena u koži i vezivnom tkivu i mogu nastati zbog brzog rasta, hormona, trudnoće ili genetske sklonosti. Cilj uklanjanja strija ne mora biti potpuno nestajanje, jer je uklanjanje strije u potpunosti često nerealno. Ono što je realno jeste poboljšanje izgleda, mekoće i boje kože, uz strpljenje i umerena očekivanja. Kada se razgovara o uklanjanju strija, korisno je znati da postoje različite metode, ali da nijedna ne daje garanciju kod svake osobe.

Kod uklanjanja strije najvažnije je ne pristupati agresivno. Uklanjanje strije može uključivati negu, hidrataciju i stručne procedure, ali se ne preporučuje eksperimentisanje sa jakim preparatima odmah nakon porođaja. Tema uklanjanja strija zahteva posebno poštovanje prema koži koja je još u fazi oporavka. Uklanjanjem strija se može postići bolji izgled, ali je važno i prihvatiti promene kao deo života. Uklanjanjem strije ne treba se baviti iz panike, već iz želje da se koža neguje. U uklanjanju strija najbolje rezultate često daje kombinacija strpljenja, zaštite od sunca i stručne procene. U uklanjanju strije treba izbegavati reklame koje obećavaju nemoguće.

Ako je cilj da se ukloniti strije ili barem ublaže, treba biti iskren prema sebi i ne očekivati da će koža izgledati kao pre trudnoće. Moguće je ukloniti striju u smislu poboljšanja njenog izgleda, ali ne uvek u smislu potpunog brisanja. To ne znači da postupci nemaju smisla. Znači samo da je važno imati realan cilj, kao i kod limfne drenaže: telo treba podržati, a ne kažnjavati. Majka koja se oseća dobro u svojoj koži biće opuštenija, a to se prenosi i na bebu i na ceo dom.

Kako postaviti granice bez konflikta

Jedan od najtežih delova prvih meseci jeste postavljanje granica. Starije članove porodice često vodi želja da pomognu, ali njihova pomoć može delovati kao kritika. U takvim situacijama pomaže da se razgovara konkretno, bez optužbi. Umesto: „Nemojte više da mi solite pamet“, može se reći: „Hvala vam, ovo ću proveriti sa lekarom.“ Umesto: „To je glupost“, može se reći: „Razumem da je to nekada bilo pravilo, ali se mi sada osećamo sigurnije da radimo drugačije.“

Ako neko insistira na priči koja stvara strah, može se postaviti pitanje: „Šta mislite da bi se dogodilo ako to ne uradimo?“ Često se ispostavi da odgovor nije konkretan. Kada sagovornik nema odgovor, tema se prirodno završava. Ako se pak radi o osobi koja nastavlja da pritiska, u redu je da se razgovor preusmeri i da se odluka ne objašnjava do beskraja. Roditelji ne duguju svakome detaljno obrazloženje svake svoje odluke.

Takođe je korisno unapred se dogovoriti sa partnerom ko će kome šta govoriti. Ako je porodica partnera ta koja deli nesolicitovane savete, najbolje je da partner prvi preuzme razgovor. Ako je pritisak sa obe strane, može se napraviti jednostavno pravilo: sve što je važno za zdravlje proverava se sa lekarom, a sve ostalo je stvar preferencije. Time se lična osećanja ne stavljaju u centar, nego se pravi jasna granica između brige i invazivnosti.

Kada poslušati savet, a kada ne

Nije svaki stari savet loš. Neke porodične navike mogu biti izuzetno korisne: priprema toplog obroka za majku, pomoć u kući, kratkotrajno preuzimanje bebe da majka spava, redovno provetravanje, pranje ruku i ograničavanje bolesnih posetilaca. To su konkretne stvari koje imaju smisla. Problem nastaje kada se praktična pomoć zameni pričom koja nema uporište i kada se od roditelja traži da se osećaju krivim ako ne postupe u skladu sa tuđim strahovima.

Kada je reč o bebama, najvažnije je da se prepoznaju situacije u kojima je potreban stručni savet: visoka temperatura, otežano disanje, loše sisanje, promene na koži, produženi plač koji se ne može smiriti, žutica, povraćanje, proliv, osip i sve što izaziva zabrinutost. U tim situacijama ne treba gubiti vreme na bapske priče, nego se obratiti lekaru. S druge strane, za svakodnevne male odluke može se koristiti zdrav razum, iskustvo i osećaj za svoje dete.

Dobro je i da roditelji naprave razliku između „saveta“ i „naredbe“. Savet je ponuda, a naredba je zahtev. Kada se neko ljuti zato što mu nije ispunjen zahtev, to najčešće nije zbog bebe, nego zbog potrebe za kontrolom. U takvim situacijama najbolje funkcioniše smiren odgovor i doslednost. Što su roditelji sigurniji u svoje odluke, to ih je manje lako pokolebati.

Mali praktični vodič za mlade roditelje

• Proveravajte izvor saveta. Ako savet dolazi od osobe koja poznaje vašu situaciju i ima stručno znanje, vredi ga saslušati. Ako dolazi od prolaznika koji ne zna ništa o vama, ne mora biti prihvaćen.
• Razdvojite higijenu od sujeverja. Pranje ruku, čistoća prostora, provetravanje i ograničavanje bolesnih poseta imaju smisla. Priče o mraku, uroci i predmetima koji „štite“ nisu isto.
• Ne pregrejavajte bebu. Bebu oblačite slično kao sebe, uz dodatni sloj kada je potrebno. Soba treba da bude prijatna, ne zatvorena i pretopla.
• Postavite granice posetama. Kratke posete, čiste ruke i odsustvo simptoma bolesti su minimum. Ako se neko uvredi, to je njegov osećaj, ne vaša odgovornost.
• Odmarajte se kada možete. San je deo oporavka. Umesto da se majka dokazuje kako sve može sama, bolje je da prihvati konkretnu pomoć.
• Budite strpljivi sa telom. Nakon porođaja telo se menja i oporavlja. Limfna drenaža, nega kože i procedure za uklanjanje strija mogu biti deo brige o sebi, ali bez pritiska i bez nerealnih obećanja.
• Ne donosite odluke iz straha. Ako nešto radite samo zato što se plašite šta će neko reći ili šta će se „ureći“, zastanite i proverite da li ta odluka ima stvarnu svrhu.

Emocionalno zdravlje majke i bebe

U svim ovim pričama lako se zaboravi majka. Ona je ta koja je prošla kroz trudnoću, porođaj, hormonske promene, nedostatak sna i potpuno novu odgovornost. Ako je majka iscrpljena, preplavljena savetima i stalno u strahu da nešto pogrešno radi, to ne pomaže ni njoj ni bebi. Mirna majka ne znači savršena majka. Mirna majka znači majka koja ima podršku, koja zna gde da potraži pomoć i koja ne mora da se bori sa svakom bakom, komšinicom i prolaznikom.

Zato je važno negovati okruženje u kome se može reći: „Trebam pomoć.“ To može biti pomoć partnera, porodice, prijatelja ili stručne osobe. Ako se osećaj tuge, anksioznosti, krivice ili bespomoćnosti ne povlači, treba potražiti razgovor sa lekarom ili psihologom. To nije znak slabosti, već brige o sebi i detetu. Beba ne treba samo hranu i čistu pelenu; potrebna joj je i osoba koja je dovoljno odmorna i podržana da bude prisutna.

Kada se priča o limfnoj drenaži, uklanjanju strija ili bilo kom drugom tretmanu, to treba posmatrati kao deo šire slike. Nega tela je važna, ali nije važnija od sna, higijene, mentalnog zdravlja i osećaja sigurnosti. Ako tretman donosi zadovoljstvo i opuštanje, dobro je. Ako donosi pritisak, dodatni trošak i osećaj da majka nije dovoljno dobra, tada nije u funkciji dobrobiti.

Zaključak

Bapske priče o trudnoći i bebama deo su tradicije i ljudske potrebe da se zaštiti ono najranjivije. Neke od njih su bezazlene, neke čak i korisne kada se pretoče u konkretnu pomoć, a neke mogu stvoriti nepotreban strah i osećaj krivice. Najbolji pristup je da se svaki savet pogleda iz ugla stvarne svrhe: da li štiti bebu, da li čuva higijenu, da li pomaže majci da se odmori i da li se zasniva na činjenicama ili na strahu.

Kada je reč o telu nakon porođaja, limfna drenaža može biti jedna od opcija za podršku osećaju lakše i manje nadutosti, ali nije magija. Procedure za uklanjanje strija mogu poboljšati izgled kože, ali ne mogu uvek da obrišu promene. Realna očekivanja, stručna procena i nežnost prema sebi važniji su od bilo kog tretmana. Isto važi i za odgoj bebe: nežnost, prisutnost, čistoća i sigurnost vrede više od svake priče koja počinje sa „ne valja“.

Na kraju, roditelji ne moraju da biraju između poštovanja tradicije i savremenog znanja. Mogu da zadrže ono što im donosi mir, da odbace ono što ih plaši i da postave granice tamo gde je potrebno. Beba neće pamtiti svaku bapsku priču, ali će osećati atmosferu u kojoj odrasta. Ako je ta atmosfera mirna, topla i ispunjena podrškom, mnoge su priče već izgubile bitku. Ono što ostaje jeste briga, ljubav i pravo roditelja da svojoj bebi pruže sigurnost na način koji ima smisla.